Правно схватање усвојено је на Панелу за уједначавање судске праксе из грађанске области одржаном у Сарајеву 10.05.2024. године у просторијама Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине на којем су учествовали представници Суда Босне и Херцеговине, Врховног суда Федерације БиХ, Врховног суда Републике Српске и Апелационог суда Брчко Дистрикта БиХ.

У складу са Правилима панела за уједначавање судске праксе, правно схватање, као и образложење истог је накнадно верификовано од стране судова – учесника панела.

Усаглашено правно схватање:

„Допуну правног лијека (жалбе или ревизије), без обзира на њен садржај, која је поднесена по протеку рока за изјављивање правног лијека треба одбацити као неблаговремену.“

Образложење:

ПОЗИТИВНО-ПРАВНИ ОКВИР[1]:

Члан 203. став 1. ЗПП Ф БиХ[2]/РС[3]

• Против пресуде донесене у првом степену странке могу поднијети жалбу у року од 30 дана од дана доношења пресуде, односно, ако се пресуда доставља у складу с одредбама овог закона о достави, 30 дана након доставе преписа пресуде, ако у овом закону није одређен други рок. У мјеничним и чековним споровима тај рок је 15 дана.

Члан 213. ЗПП Ф БиХ/РС

• Неблаговремену, непотпуну или недопуштену жалбу, одбацит ће рјешењем првостепени суд без одржавања рочишта.
• Жалба је наблаговремена ако је поднесена протеком законског рока за њено подношење.

Члан 214. ЗПП Ф БиХ/РС

• Примјерак благовремене, потпуне и допуштене жалбе доставит ће првостепени суд противној странци одмах, а најкасније у року од осам дана од дана пријема жалбе. Противна странка може у року од осам дана од пријема жалбе поднијети томе суду одговор на жалбу.
• Примјерак одговора на жалбу доставит ће првостепени суд жалитељу одмах, а најкасније у року од осам дана од пријема одговора на жалбу.
• Неблаговремено поднесен одговор на жалбу неће се узети у разматрање.
• Поднесци примљени након пријема одговора на жалбу или након протека рока за одговор на жалбу неће се узимати у разматрање, осим уколико суд од странке изричито затражи додатно изјашњење.

Члан 224. став 1. тачка 1. ЗПП Ф БиХ/РС

Другостепени суд може у сједници вијећа или на темељу одржане расправе одбацити жалбу као неправодобну, непотпуну или недопуштену.

Члан 237. ЗПП Ф БиХ/РС

• Странке могу изјавити ревизију против правомоћне пресуде донесене у другом степену у року 30 дана од дана доставе преписа пресуде.

Члан 244. ЗПП Ф БиХ/РС

• Неблаговремену или непотпуну ревизију одбацит ће рјешењем првостепени суд без одржавања рочишта.

Члан 247. ЗПП Ф БиХ/РС

• Недозвољену ревизију одбацит ће ревизијски суд рјешењем, као и неправовремену или непотпуну ревизију, ако то, у границама својих овлаштења, није учинио првостепени суд.

Члан 253. ЗПП Ф БиХ/РС

Ако у члановима 237. до 252. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом ревизије на одговарајући ће се начин примјењивати одредбе овог закона о жалби против пресуде, осим одредаба о одржавању расправе пред другостепеним судом.

Члан 5. ЗПП Ф БиХ/РС

Свака странка има право да се изјасни о приједлозима и захтјевима противне странке. Само кад је то овим законом одређено, суд је овлаштен одлучити о захтјеву о којем противној странци није била дата могућност изјашњавања.

СТАВОВИ СУДСКЕ ПРАКСЕ И ПРАВНЕ ТЕОРИЈЕ:

На Савјетовању грађанских и грађанско-привредних одјељења Савезног суда републичких и покрајинских врховних судова и Војног суда (Београд 10. и 11. јуни 1981. године) заузет је слиједећи начелни став:

1. Поднесак којим се по истеку рока за жалбу објашњавају или допуњавају наводи благовремено поднете жалбе првостепени суд ће, по достави копије тог поднеска противној странци, послати другостепеном суду.
2. Уколико је овакав поднесак достављен директно од странке другостепеном суду пре одлучивања по жалби, овај суд ће доставити копију тог поднеска противној странци.

Ако се објашњење односно део објашњења из оваквог поднеска односе на део првостепене пресуде који није побијан благовремено поднетом жалбом са таквим поднеском односно његовим делом поступит ће се као са неблаговременом жалбом[4].

Наведени начелни став био је владајући у судској пракси судова бивше заједничке државе до почетка посљедње декаде прошлог вијека, након чега га је судска пракса држала насталих дисолуцијом заједничке државе почела постепено напуштати.

Садашња компаративна судска пракса (Република Србија, Република Хрватска, Република Црна Гора), која за подлогу има битно истовјетан правни оквир, је јединствена у правном ставу да допуна жалбе мора бити предана суду унутар прописаног рока за жалбу.

Правни теоретичари су своје ставове о предметном правном питању (неблаговремена допуна жалбе) заузимали у зависности од тога да ли су предност давали начелу тзв. „демократичности правног лијека“ или начелу „строгог формализма“.

Демократичност процесног система, која је за циљ имала да се правни лијекови учине приступачним свима, условљавала је да се у односу на садржај правних лијекова постављају минимални захтјеви. Наведено начело, али и начело трагања за материјалном истином као и нека официозна овлаштења жалбеног суда, били су основни аргументи процесуалиста који су заговарали или заговарају право странке на подношење неблаговремених допуна жалбе.

Такви теоријски ставови, као и судска пракса која их је слиједила или слиједи, су анахрони и нису у складу са концепцијом новог парничног законодавства. Ново процесно грађанско законодавство примарно се заснива на расправном начелу (члан 7. став 1. и 2. ЗПП Ф БиХ/РС), начелу ефикасности и суђења у разумном року те забрани злоупотребе процесних овлаштења (члан 10. ЗПП Ф БиХ/РС).

Начело ефикасности огледа се свакако и у строгом поштивању рокова за предузимање процесних радњи и процесне дисциплине уопште. Омогућавање странкама да по протеку рока за изјављивање жалбе подносе суду поднеске (допуне жалбе), па макар тим поднесцима само објашњавали или допуњавали већ изнесене разлоге у благовремено поднесеној жалби, у супротности је са начелом ефикасности. Неблаговремена допуна жалбе неминовно доводи до одуговлачења парничног поступка јер би се, у складу са начелом контрадикторности из члана 5. ЗПП Ф БиХ/РС, сваки поднесак са допуном жалбе нужно морао достављати супротној странци на одговор.

Допуна жалбе је жалба и не може јој се дати другачији процесни значај. Могућност допуне жалбе по протеку рока за жалбу, изузев у процесној ситуацији коју има у виду одредба члана 206. ЗПП Ф БиХ/РС, одредбе процесног закона не прописују ни изричито ни посредно. Штавише, нови закони о парничном поступку у Босни и Херцеговини су пооштрили одредбе о садржају жалбе, који се више не прописује као пожељан већ као обавезан садржај (члан 205. и 206. ЗПП Ф БиХ/РС), док се у одредби члана 214. став 3. и 4. прописује да се неблаговремено поднесен одговор на жалбу, као и поднесци примљени након пријема одговора на жалбу или након рока за одговор на жалбу, неће узети у разматрање, осим уколико суд од странке изричито затражи додатно изјашњење.

Прихватање неблаговремене допуне жалбе водило би неравноправности странака у поступку, будући да се неблаговремено поднесен одговор на жалбу неће узети у разматрање (члан 214. став 3. ЗПП Ф БиХ/РС).

Ни аргумент о официозним овлаштењима жалбеног суда (члан 221. ЗПП Ф БиХ/РС) није увјерљив. Официозна овлаштења жалбеног суда имају за сврху да санирају недовољан квалитет садржаја жалбе или одсуство садржаја жалбе у погледу неких апсолутно битних повреда одредаба парничног поступка и примјене материјалног права, али не могу имати сврху да санирају неблаговременост допуне жалбе.

У правној теорији и судској пракси се не доводи у сумњу правни став да неблаговремену допуну ревизије ваља одбацити, односно да иста, због неблаговремености, неће бити узета у разматрање.

Сарајево, 30.09.2024. године, Горан Незировић судија Врховног суда Федерације БиХ

[1] Закон о парничном поступку пред судом Босне и Херцеговине и Закон о парничном поступку Брчко дистрикта Босне и Херцеговине садржи одредбе идентичног садржаја као и ентитетски закони о парничном поступку, али исте нису цитиране у циљу економичности текста

[2] Закон о парничном поступку Ф БиХ „Службене новине Ф БиХ“ број: 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15

[3] Закон о парничном поступку Републике Српске, „Службени гласник Републике Српске“ број: 58/03 до 61/13

[4] Начелни ставови и закључци Савезног суда републичких и покрајинских врховних судова и Војног суда (1975.-1990.), Нови Сад, 1990. година